Meti Kamberi
Zahvalan sam što mi je data šansa da imam mogućnost da svoj život posvetim pomaganju drugoj deci kojoj je neophodna pomoć. To je moja misija i cilj! Da toj deci budem kao roditelj koga nemaju i pedagog i vaspitač koji će im pomoći kao što su i meni pomogli moji vaspitači. Voleo bih ako mogu da ovom knjigom podignem svest i kod drugih ljudi, da probudim u njima ono ljudsko i toplo što verujem da svaki čovek ima, a to je empatija prema drugim ljudskim bićima. Mislim na saosećanje ka napuštenoj deci, nedužnim dušama koje nisu imale prilike da se rode srećne, da imaju roditelje, kuću, osnovne uslove za život. Pisanjem ovog autobiografskog romana, koji je svakom gotovom stranom prilikom pisanja, brisao delove mnogobrojnih ožiljaka koje nosim na duši. Uspeo sam da pomognem sebi, a nadam se da ću i drugima.
Kroz svoje lično iskustvo i surovo odrastanje, koje sam prihvatio i shvatio da nije tragedija, već samo put koji mi je dodeljen, ostvarujem svoju svrhu i misiju na zemlji, a to je duhovno pomaganje deci. I ne samo napuštenoj deci, nego i onoj srećnoj deci, pomagao bih im da nauče da cene ono što imaju, i da, tek davanjem drugima mogu osetiti istinsku sreću i zadovoljstvo. Zato i mislim da će mi fakultet omogućiti da uspostavim teorijska znanja, i da će mi pomoći da postanem školovani socijalni radnik. Praktična znanja koja sam na svojoj koži iskusio u kombinaciji sa visokom školom, učenjem pedagogije i psihologije će mi pomoći da nadogradim sebe i nadam se da ću moći da postanem približno dobar kao što su i moja Emilija i Milan Milenović bili. Strahovi i nesigurnost su sastavni deo mog života. I mojih snova. Svakim danom se trudim da pobegnem od toga, ali ne bežanjem, nego nadljuskim naporima i ogromnim radom da to promenim. To se jedino može velikom posvećenošću i verovanjem da ovo ne radim samo zbog sebe, nego i zbog sve druge dece koja dele istu sudbinu kao i ja. I ne samo zbog dece, već i zbog svih drugih nesrećnih i nesnadjenih ljudi, koji su, kao i ova deca, sami i napušteni u svom očaju.
ŽIVEO SAM U HRANITELJSKIM PORODICAMA
I U VASPITNOM DOMU
Kada sam prvi put došao u dom, pojavila se vaspitačica Emilija Đurović. Ona me je uzela pod svoje i naučila me da čitam i pišem. Bila mi je druga majka. Ona mi je pomogla da prođem kroz sve bolove i nedaće koje sam proživeo.
SA 12 GODINA SAM
NAUČIO DA ČITAM I PIŠEM
Mnogi su me obeshrabrivali, ali me je moja druga majka, vaspitačica Emilija uvek podržavala. U Domu je bučno pa sam pisao noću. Usred pisanja romana “GRAD BOLA” sam morao da izadjem iz Doma jer sam napunio 18 godina.
SA 19 GODINA
NAPISAO PRVI ROMAN
Tumarao sam sa bratom ulicama, prosio, pa čak smo i krali. Socijalni radnici su nas uzeli od majke i odveli u hraniteljsku porodicu, a sa 12 godina sam prešao u Dom za nezbrinutu decu. Kockao se, pio, bio u bezdanu nemaštine i lošeg života, ali sam se nekao izborio sa svojim demonima. Borim se svakim danom.
PROSIO SAM I TUMARAO
ULICAMA DO 12 GODINE
Meti je prve korake načinio lutajući i prosjačeći na niškim ulicama, u hraniteljsku porodicu odveden je kao četvorogodišnji dečak, a u Dom za decu bez roditeljskog staranja “Duško Radović” primljen je u dvanaestoj godini.
DANJU SAM RADIO NA GRADJEVINI
NOĆU SAM PISAO ROMAN
Potom sam na građevini radio deset sati dnevno, a noću pisao. Žuljevitim rukama sam je pisao i prokrvario dok sam je napisao. Knjigu sam napisao za osam meseci. Nisam odustao iako su me sputavali uglavnom svi oko mene. Rekao sam, ako ovo ne završim, ja ću da umrem. Ne odustajem, jer imam viziju, jer imam cilj!
UZ POMOĆ DOBRIH LJUDI
SKUPIO NOVAC ZA IZDAVANJE
Beskrajno sam zahvalan na pomoći koju sam dobio od mnogih dobrih ljudi. Pre svega hvala mom dragom Nemanji Đokiću – Shindiriju, bez njega ništa od ovog ne bi bilo moguće. Hvala svim ostalim ljudima koji su mi pomogli. Beskrajno hvala mojim dragim čitaocima, oni su moja glavna podrška i pomoć.
Naručite roman
Mislim da ljudi generalno nisu svesni koliko napuštne dece postoji, i koliko bi im značila bilo kakva vrsta pomoći. Ne samo materijalna, dovoljan je i osmeh i topla reč. To je ono što im najviše fali, ljubav, dodir, pažnja i malo ljudske topline i saosećanja. Osećaj da neko misli na njih. Niko im ne može zameniti roditelje, ali im se može dati malo ljubavi, a to je ono što svima nama fali. Kada ste sami, sa nemaštinom i bez igde ikog svog, onda to ume da boli. Mnogo boli. Tu bol želim da suzbijem, i da tu utehu i nadu pružim i drugima. Nadam se da ću živeti dovoljno dugo, kako bih mogao da pomognem što većem broju napuštene dece. Da izvedem na pravi put što više mladih duša intelektualno. Znam da ću u tome uspeti svojim ličnim primerom, kao i što znam da sam gladan pisao ovaj roman. Mislim da će napuštena deca moći najbolje da me razumeju i shvate kao jednog od njih. Nekog ko je sa dna stigao do toga, da izda svoj roman i da izadje iz blata, iz socijalnog ponora i svoj život posveti njima: deci ulice. Ubedjen sam da će ova knjiga promeniti svest i čitaoca, nebitno koje dobi, kojeg je socijalnog staleža, koje je boje kože. Kada čitaoci shvate kroz šta sve prolaze napuštena deca, voleo bih da od čitalaca napravim armiju dobrih ljudi, koji će zapravo shvatiti koliko su njihovi lični problem manji u odnosu na probleme dece bez roditeljskog staranja. Mislim da će moja knjiga i na čitaoce delovati terapeutski, da će kroz čin davanja i pomaganja drugima, i sami postati bolji i srećniji ljudi.